Представљена монографија породице потомака родоначелника Марка Пецикозе

26 May 2024

У организацији библиотеке "Иво Андрић" вечерас је вишеградској публици представљена капитална монографија "Породице потомака родоначелника Марка Пецикозе из Вишеграда", чији је аутор Раде Пецикоза обрадио родословље ове фамилије.

- Сама монографија се не бави стриктно генеалогијом фамилије Пецикоза из Вишеграда, већ методолошки анализира историјске, етнографске, економске, геополитичке и културне оклоности у којима су живјели чланови овог рода кроз више генерација, нагласио је директор Библиотеке Бојан Пецикоза.

- Нама се у последње вријеме намеће нека нова концепција разбијања породица и стварања нових вриједности, а ми знамо да свака наука када се нађе у кризи обраћа се филозофији. Тако се и у друштву треба обраћати својим коријенима. Раде Пецикоза, како то озбиљно истраживање и захтјева, обрадио  је седам кољена свога презимена, што је ријеткост на Балкану, гдје се веома мало пише о породицама, а преци су, како живи тако и упокојени, вјечита инспирација за потомке, напоменуо је рецензент монографије проф. емеритус Момчило Сакан.

- У етнолингвистичком смислу, што је истраживање Радета Пецикозе и доказало, главни разлог што се презиме у свом аутентичном облику задржало, наравно не припада неком творбеном моделу српског језика, него потомцима коју су га вјековима истрајно чували и сачували, без обзира у којим историјским околностима су живјели, рекла је током промоције др Стана Ристић.

- Породично стабло фамилије Пецикоза чврсто укоријењено на Вељем Лугу, наставило је развијати раскошну крошњу кроз генерације. То је исти онај Вељи Луг о коме је Андрић записао да „има добру земљу, здраву воду и леп свет“. Са истог тог Вељег Луга право у Андрићеву „На Дрини ћуприју“ ушли су Фата Авдагина и Никола Пецикоза, као једни од његових најживописнијих књижевних јунака. Ни њих није заборавио поменути аутор ове монографије, придружујући им и Глигорија Пецикозу, Стојковићевог београдског хајдука. Ова књига доноси нам и причу о несебичним и човјекољубивим дјелима Станимира Станка Пецикозе који је за живота, као један од најснажнијих стубова локалне заједнице, саградио и потомцима у аманет оставио богомољу, Цркву Светог Јована Крститеља. Као ктитор и доброчинитељ постао је симбол и отјелотворење снажних моралних принципа којим га је задојило традиционално породично васпитање, истакла је професор српског језика и књижевности Радмила Трифковић, представљајући трећи дио ове монографије.

- Опсежним истраживањем дошао сам до закључка да се презиме које носимо први пут помиње 1516. године на обронцима јужног дијела Златибора из Беле Реке, али су историјски догађаји и ратови довели до сеоба, те су тако расељавани од Будимпеште до Пакраца. Послије рата између Аустрије и Турске са старог огњишта протјеране су и преостале Пецикозе, те су расељени у Рудо,Чајниче и Вишеград. Друга грана расељених Пецикоза настанила се у Вишеграду, а први који је ту дошао у 18. вијеку били су Марко и његова четири брата. Марко је први доселио у село Чешаљ, а потом су се његова три сина Јован, Стеван и Милован доселили у Вељи Луг, појаснио је аутор Раде Пецикоза.

Аутор монографије Раде Пецикоза, рођен је 1949. на Вељем Лугу, општина Вишеград, гдје је завршио  основну и средњу школу , а потом је наставио школовање на Војној академији у Београду гдје и сада живи и ради као судски вјештак за област саобраћаја.